Историјат

У време интензивне изградње Новог Сада, када град „силази“ на реку, у међуратном периоду, настали су многи капитални објекти. Поред Моста краљевића Томислава (1928), грађен је и модеран Булевар краљице Марије (данас Михајла Пупина) и на њему монументална Банска палата (данашња зграда Извршног већа Војводине).

Иницијатива да се изгради игралиште, на простору између железничког моста и купалишта Штранд, јавила се у време интензивне изградње Малог лимана почетком тридесетих година 20. века. Замисао је остварила предратна новосадска Мушка гимназија Краља Александра првог уз помоћ добровољног рада ученика, а све према пројекту инж. Милутина Татића. Цео пројекат изградње Ђачког игралишта остварен је помоћу материјалних средстава Краљевске банске управе и добровољних прилога разних друштвених организација и грађанства.

Уз леву обалу Дунава, између железничког моста и купалишта Штранд, на површини од три хектара, изграђено је оригинално, у то време у Југославији и јединствено, комплексно спортско игралиште. Поред изванредног травног поља за слетске вежбе (масовне вежбе из гимнастике) и атлетске бацачке дисциплине (копље, диск, кугла и кладиво), конструисана је такође кружна атлетска стаза у дужини од 333 м, која се зими претварала у клизалиште, а уређена су и борилишта за атлетске скокове (у даљ, у вис, троскок и скок с мотком).

Цео простор је био подељен на два дела. У већем делу, уз терен за слетске вежбе и атлетику, биле су трибине за 5.000 гледалаца, затим кућа за домара-чувара и гардероба. У другом делу налазила се комфорна зграда, намењена за опоравилиште ученика, а уз њу два игралишта за тенис и терени за одбојку и кошарку. У овом амбијенту била је и педантно уређена башта. Овако уређених спортских комплекса у земљи заиста није било. Приближно је тако изгледало само Средњошколско игралиште у Загребу, а донекле и спортски комплекс при Гимназији Краља Александра првог у Београду (колеџ).

Директор Гимназије др Бранко Магарашевић и председник заједнице дома и школе др Милорад Попов позвали су грађанство на свечано отварање игралишта 31. маја 1936. године. Свечаност је одржана под покровитељством тадашњег бана Светислава Пауновића.

Од 1935. године до априлског рата 1941. године перманентно и беспрекорно је функционисао овај спортски, али и школско-наставни објекат. Израчунато је да је у школској 1938/39. години било укупно 13.805 учесника на борилиштима и теренима Ђачког игралишта. Ђаци су врло радо долазили на Ђачко игралиште, а и многи одрасли су волели да посматрају надметања и вежбе омладине у разним дисциплинама, јер је то уједно био и врло леп парк, са јаблановима около, са негованим травњацима и цветним алејама.

На Ђачком игралишту свакодневно је одржавана настава физичког васпитања, а они ђаци који су се више бавили спортом овде су и тренирали и играли утакмице. Такмичења су одржавана у одбојци, гимнастици, атлетици и другим спортовима. Нарочито су, крајем тридесетих година, била популарна надметања у оквиру Гимназије Краља Александра првог и Друге мушке гимназије, али и мечеви са екипама из других новосадских средњих школа. Пошто фудбал у то време није био у наставном ни у ваннаставном програму, на Ђачком игралишту није било терена за ову спортску игру, коју су ђаци упражњавали на другим игралиштима и пољанама у граду.

Посебна вредност овог школског стадиона била је најмодернија опрема, справе и реквизити који су ђацима стајали на располагању. Постојале су препоне за трчање, сталци за скокове, бацачке справе — копља, дискови, кугле, кладива, затим хронометри-штоперице, рекети и лопте за тенис и друго, све из производње тада чувене немачке фирме „Берг“, а то није било ни на једном школском стадиону у земљи.

Највећа и најважнија манифестација која је у раздобљу од 1935. до 1941. године одржана на Ђачком игралишту биле су Прве бановинске средњошколске игре са слетом и атлетским такмичењима. Била је то прва „школска олимпијада“ у Новом Саду, одржана 27. и 28. маја 1939. године. Учествовали су такмичари из 16 школа у Дунавској бановини, из Суботице, Петровграда/Зрењанина, Новог Врбаса, Руме, Сремских Карловаца, Смедерева, Пожаревца и Новог Сада. Било је 250 атлетичара и 1.850 вежбача у слетским вежбама. У такмичарском пласману најбоље су биле Суботичка гимназија, новосадска Гимназија Краља Александра првог и Петровградска гимназија.

На овој „олимпијади“ и у свакодневном трајању новосадског Ђачког игралишта одлучујућу улогу имали су носиоци педагошког процеса — наставници физичке културе, односно гимнастике (како су службено називани). У дугој историји новосадског школства била је присутна угледна плејада заслужних педагога гимнастике, физичке културе и спорта. Први је био познати педагог и лекар др Ђорђе Натошевић, који је 1853. године први увео наставу гимнастике у васпитно-образовни систем школе. Његов уважени наследник био је др Тихомир Остојић, секретар Матице српске.

У раздобљу између два рата истицали су се наставници гимнастике Павле Дељев, Ђорђе-Ђура Илић и Жарко Зличић. Када је завршена изградња Ђачког игралишта, дошли су као наставници и Васа Боришев и Ђорђе Коларов. Период од 1937. до 1941. године сматра се „златним добом“ Ђачког игралишта и новосадског школског спорта.

Велике заслуге за то припадају неуморном организатору и изванредном педагогу Жарку Зличићу. Овај врсни практичар био је и непосредни носилац бројних активности у области атлетике, гимнастике и других спортских игара, а посебно у одгајању будућих спортских тренера, судија и инструктора. Његов највећи допринос је оснивање и организовање рада Спортског клуба Друге мушке гимназије, као јединствене спортске организације коју су искључиво водили ученици. Клуб је имао свој правилник, програм рада и демократски изабрано руководство. Најактивније секције у Клубу биле су за атлетику, гимнастику, спортске игре, тенис и смучање.

Из овог Клуба израсли су предратни репрезентативци Југославије у атлетици Драгомир Димитријевић, Петар Вуковић и Миодраг Живковић, најмлађи сениорски репрезентативац у атлетици, са европским резултатом у скоку у даљ од 7,07 м, са непуних 17 година. И после рата са Ђачког игралишта израстају, поред других у бројним спортовима, и атлетски рекордери и репрезентативци: Дарко Крњајић, Милан Милаков, Ђорђе Мајтан, Александар Бењак, Милоје Грујић, Гавра Попов и други.

После ослобођења 1944. године објекат је под именом Омладинско игралиште проглашен друштвеном својином града. На њему су одржавани часови фискултуре за ђаке средњих школа и студенте Више педагошке школе и првих факултета. Поред тога, на Ђачком игралишту су и даље тренирали и такмичили се спортисти и приређивани су слетови. Од 1964. године овде је одржавана редовна настава физичког васпитања за студенте Новосадског универзитета.

Ђачко игралиште уклопљено је и у урбанистички план изградње универзитетског града. Уместо да се даље уређује, овај спортски парк је запуштен, уништени су терени за тенис и спортске игре, запуштена атлетска борилишта, травнати терен претворен у фудбалско игралиште, а трибине са гардеробама су одавно нестале.

Решењем Скупштине општине од 17. 10. 1964. године Омладинско игралиште додељено је на трајно и бесповратно коришћење Универзитету у Новом Саду, а Савет Универзитета је 30. 03. 1966. године објекат дао на коришћење универзитетском Центру за физичку културу. Због недостатка средстава и планова Ђачко игралиште је дуго било запуштено. Углавном су се одржавале фудбалске утакмице клуба Индекс.

Тек 26. 06. 1992. године основан је Фонд за ревитализацију Универзитетског спортског центра Ђачко игралиште. Приликом обележавања 60-годишњице Ђачког игралишта, на иницијативу управника Центра за физичко васпитање Љубомира Цвејановића, подигнута су три земљана терена за тенис, обновљена је атлетска стаза и у средишту комплекса изграђена чесма са пијаћом водом. Пројекат за чесму израдио је арх. Илија Протић, а покровитељ ове акције био је лично ректор Универзитета проф. др Драгослав Херцег. Радове на уређењу игралишта од 1992. до 1996. године изводиле су инжењерске јединице Војске Југославије.

Дана 08. 05. 2009. године почела је темељна реконструкција Ђачког игралишта. Повод су биле припреме за Европско јуниорско првенство у атлетици (ЕЈП 2009), које је одржано у Новом Саду од 23. до 26. јула. У реконструкцију овог објекта уложено је 158 милиона динара. Изграђене су нова атлетска стаза са четири траке, са спољном ивицом од 400, а унутрашњом од 367 метара, затим стаза за спринт и борилишта за скакачке (у вис и у даљ) и бацачке дисциплине (кугла, копље, диск и кладиво). Истовремено је реконструисан и травњак фудбалског игралишта, а потпуно су преуређене и трибине тог спортског комплекса.

Ђачко игралиште је истовремено спортски објекат, али и место емоција свих оних који су студирали у Новом Саду или бар посећивали универзитетски „Кампус“. С обзиром на то да припада Универзитету у Новом Саду, ова реконструкција је допринела развоју универзитетског спорта и, наравно, стварању услова за ЕЈП 2009.

Нагласивши да је спорт заправо начин живљења, а атлетика „краљица спортова“, ректорка Универзитета у Новом Саду Радмила Маринковић-Недучин подсетила је да у Ђачко игралиште ништа није улагано већ две деценије. „Поред услова за тако велико такмичење какво је ЕЈП 2009, ово што се сада ради ће, без сумње, допринети да Ђачко игралиште остане симбол и нашег Универзитета, и целог Новог Сада“, додала је она.

Ђачко игралиште је саставни део града и свих нас који живимо у њему. Како се мењамо ми, наше потребе и захтеви, тако се и Ђачко игралиште прилагођава. Свако ће памтити Ђачко игралиште онакво какво је било у доба његове младости и сигурно говорити: „Ех, пре је то било боље и лепше.“ Било како било, живот иде даље, а Ђачко игралиште је попримило нови изглед, али намена му остаје иста. Оно је ту због спорта и због нас!